POVRATAK

 

144.     Period od septembra 2001. do marta 2002. obeležen  je prvim organizovanim povratkom kosovskih Srba na Kosovo, koji su omogucili UNHCR, UNMIK, KFOR i ostali partneri.  Prvi organizovani povratak usledio je nakon što je medunarodna zajednica postigla saglasnost po pitanju povratka manjina i posvetila adekvatnu pažnju ovom problemu. I medunarodni akteri i kosovske vode sve više su priznavali vezu izmedu poštovanja prava manjina (ukljucujuci i povratak) i održanja trajnog mira na Kosovu i u regionu.  Zapažena je kvalitativna promena u politickoj retorici tokom ovog perioda, posebno sve veca tendencija ka otvorenosti u razgovorima o situaciji manjina i sve više je pominjana uzrocna povezanost izmedu poštovanja prava manjina i evropske integracije.  Dok su pre opštih izbora na Kosovu u novembru 2001. javni i/ili politicki razgovori o pravu na povratak uglavnom vodeni medu medunarodnim akterima, posle izbora i kosovski vode i kreatori mišljenja iz vecinske zajednice demonstrirali su sve vecu spremnost da javno priznaju potrebu za stabilnijim stanjem, integraciju i povratak manjina.

 

145.     Kako su se interesovanja i obaveze jasno pojacale (narocito u okviru UNMIK, KFOR i najviših službenika novoizabranog rukovodstva kosovskih Albanaca) sa ciljem prioritetnog rešavanja situacije manjina i problema raseljenja i povratka manjina, postalo je sve važnije da se osigura da se politika i praksa vezana za povratak manjina na Kosovu cvrsto ustanovi u okvir ljudskih prava.  Modaliteti u planiranju i ostvarivanju povratka moraju se prilagoditi stvarnosti na Kosovu, uz istovremeno poštovanje osnovnih humanitarnih principa vezanih za dobrovoljni povratak i reintegraciju primenom pristupa na bazi prava.

 

Ljudska prava kao osnova za povratak

146.     Pravo interno raseljenih lica (IRL) i izbeglica na dobrovoljni povratak u domicilno mesto cvrsto je utemeljeno u instrumentima medunarodnog prava. ^[1]   Pravo IRL i izbeglica na slobodan i obavešten izbor o povratku u sigurnu i bezbednu sredinu eksplicitno je izraženo u rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, koja UNMIK kao medunarodnoj civilnoj vlasti poverava ovlašcenja i odgovornost da “osigura bezbedan i neometan povratak svih izbeglica i raseljenih lica u njihove domove na Kosovu”.  KFOR ima mandat da obezbedi “sigurnu okruženje” u kojem se ovakav povratak može sprovesti, dok UNHCR ima zadatak da nadgleda bezbedan i slobodan povratak svih izbeglica i raseljenih lica.  Pravo na povratak takode je garantovano u Ustavnom okviru za privremenu samoupravu na Kosovu, koji nalaže “kompetentnim institucijama i organima na Kosovu da preduzmu sve neophodne mere i omoguce bezbedan povratak izbeglicama i raseljenim licima na Kosovo…” [Poglavlje 3.4].  Pravo na povratak neodvojivo je povezano sa pravom na jednaku zaštitu pred zakonom, pravom na slobodu kretanja, i slobodu izbora boravišta, i pravom na imovinu.  Realizacija ovih prava ne može se izvršiti bez minimalnih garancija za najosnovnija prava povratnika na život i fizicku bezbednost.  Ali isto tako, sa pravom na povratak neraskidivo je povezano i pravo povratnika da uživaju gradanska, politicka, ekonomska, socijalna i kulturna prava bez ikakve diskriminacije, kao što je pravo na jezik, pravo na rad, i pravo na dom, obrazovanje, zdravstvenu negu i socijalne povlastice.  Tek onda kada ova prava budu zagarantovana, IRL i izbeglice ce imati mogucnost slobodnog i informisanog izbora o tome da li ce se vratiti na svoja ognjišta ili ne.

 

147.     Promocija (ili drugim recima, aktivno ohrabrivanje) dobrovoljnog povratka IRL i izbeglica zahteva da se uslovi na teritoriji za povratak suštinski u dovoljnoj meri promene, tako da su povoljni za bezbedan i dostojanstven povratak i održivu reintegraciju.  U kontekstu Kosova, narocito je važno  da se naglasi da je pravo na povratak neotudivo, i  ne može biti predmet niti pregovora niti veta od strane vecinske zajednice.  Ipak, mora se priznati da se prava i garancije za izbeglice mogu obezbediti samo ako se otklone osnovni uzroci nesigurnosti, diskriminacije i otudenosti izmedu etnickih grupa.  U kontekstu Kosova, stvaranje bezbednih i održivih uslova zahteva racionalni proces dijaloga i mere za izgradnju poverenja koje su utemeljene u politickim obavezama za sprovodenje ovakvih procesa od strane vecinskih i manjinskih zajednica Kosova i njihovih voda.  Stvaranje uslova za povratak ne može se prvenstveno posmatrati kao sprovodenje fizicke zaštite razmeštajem vojnih i policijskih snaga da se “osigura” bezbednost.  Ovakav pristup, koji je neophodan da se “osigura” neposredna fizicka bezbednost bez osnovnih promena društvenih i politickih uslova, jednostavno ne može obezbediti veliki proces povratka od preko 200000 pripadnika manjina koje su raseljene izvan Kosova.  Ovakav pristup povratku svakako ce ograniciti povratak na manji broj koji ce biti odreden odgovarajucim srazmernim brojem vojnika i povratnika, što ce omoguciti da se vrati samo mali broj povratnika bez jasne perspektive u kvalitetu života i buducnosti u kosovskom društvu.

 

148.     Štaviše, obezbedenje osnovnih preduslova za povratak preko osiguranja lokalne bezbednosti u oblastima nastanjem manjinama nije dovoljno da se opravdano izjavi da postoje adekvatni uslovi za povratak.  Obezbedenje lokalne bezbednosti (tj. bezbednost povratnika u njihovim domovima i susedstvu), prvenstveno preko vojne zaštite i preventivnog ponašanja povratnika koji sami ogranicavaju svoje kretanje u okviru odredenih bezbednih zona, nece biti dovoljno da se stvori “pokretacki faktor” ^[2] koji ce ubediti dovoljan broj IRL i izbeglica da se vrate na Kosovo.  Podstrek da se veci broj lica vrati, spontano ili organizovano, jedino se može ostvariti ako se iz osnova transformiše odnos izmedu vecinske i manjinskih zajednaca na Kosovu, iz cega ce uslediti neophodno poboljšanje bezbednosti i slobode kretanja. Imajuci to u vidu postaje ocigledno da se postignuca u poboljšanju uslova za povratak ne mogu jednostavno izmeriti, tokom preliminarne faze procesa povratka, brojem povratnika na Kosovo vec više kvalitetom “prvih povrataka”.  Zabrinjava tendencija da se ocenjuju rezultati povratka u najranijoj fazi procesa povratka tako što se koriste kvantitativni parametri.  Ova tendencija, koja je cesto namerno pracena politizacijom povratka, ili slabim povratkom, u mnogim kontekstima konacno je postala karakteristicna crta neodrživog pristupa za rešavanje problema raseljenja.

 

149.     Posle dvogodišnjeg perioda u kome je bio vrlo mali broj spontanih povrataka manjina, u periodu koji obuhvata ovaj izveštaj bili smo svedoci sprovodenja nekoliko manjih projekata organizovanog povratka, koji su oznacili pocetnu fazu organizovanog povratka pripadnika manjina na Kosovo.  Paralelno sa tekucim razvojem povratka, došlo je i do velikih i pozitivnih institucionalnih i politickih promena, naime do opštih novembarskih izbora 2001., koji su obezbedili osnivanje Privremenih institucija samouprave i obrazovanje Skupštine Kosova, kao i ustanovljenje kancelarije UNMIK nadležne za pitanja povratka.  Ovaj politicki i institucionalni razvoj, ukoliko bi se mobilisao u oblasti ljudskih prava, mogao bi da ojaca prospekte za proces povratka u buducnosti.  Ipak, jasno je da, uprkos nekih ogranicenih ali znacajnih poboljšanja po pitanju lokalne bezbednosne situacije za mnoge manjinske zajednice na Kosovu tokom prethodnog perioda, kao i rezultata prvih povrataka i ostalih politickih i institucionalnih razvoja, medunarodna zajednica još nije zapazila promene koje su dovoljno indikativne da se zakljuci da postoje uslovi za masovniji povratak pripadnika manjina u skoroj buducnosti.  Jedina garancija za ubrzanje uspeha koji bi mogao da omoguci razvoj takvih uslova može se naci samo u davanju prioriteta politickom i socijalnom dijalogu sa ciljem da se postigne konsenzus izmedu vecinske i manjinske zajednice u vezi pitanja povratka, što je dovelo do toga da su i vlada i društvo preduzeli mere da se transformiše društvena, politicka i bezbednosna okolina.

 

Trend spontanih povrataka i tekuci odlasci

150.     Dok je druga polovina 2001. obeležila prvi organizovani povratak Srba na Kosovo, uporedni pregled sheme povratka pokazuje da u stvari postoji smanjenje ukupnog broja povratnika u 2001. kada se uporedi sa 2000.  Smanjeni broj povrataka može se pripisati znatnom smanjenju spontanih povrataka. ^[3]

 

151.     Spontani povraci kosovskih Srba u 2000. izraženi u brojkama iznosili su nešto više od 1800 lica, dok su spontani povratci Srba na Kosovo u 2001., dostigli samo nešto više od 500 lica.  Ovi silazni trendovi mogu se objasniti sa nekoliko faktora.  Možda je najvažnije to što se relativno veliki broj povrataka u 2000. uglavnom odnosi na povratak IRL u velike enklave (kao što je Goraždevac), koji su privremeno pobegli tokom najžešceg nasilja protiv manjina u leto i jesen 1999., tako da povratak 2000. nije neminovno bio povratak motivisan fundamentalnom promenom okoline.  Tako da oni koji su imali prilike da se vrate u svoje domove u nekoliko izabranih eklava, vec su se vratili 2000.  Osim toga, kraj zime 2001. obeležen je podmetanjem bombe pod autobus Niš Ekspresa u kome je poginulo 11 Srba, cime je nacinjen jak udarac poverenju manjina i obeležen period najveceg porasta nasilja protiv manjina baš pre pocetka proleca, doba kada su izbeglice i IRL verovatno razmatrali izglede za svoj povratak.  Izvesni regioni, narocito gnjilanski, takode su iskusili nestabilnost koja je bila povezana sa sukobima u bjRM i južnoj Srbiji tokom prve polovine godine, što je uticalo na gubljenje poverenja i prilika za povratak.  Ali ovde je možda najznacajnije to što je situacija u 2001. IRL i izbeglice još više ucvrstila u uverenju da, uprkos marginalnih i relativnih poboljšanja lokalne bezbednosti u njihovim rodnim mestima, ukupna situacija nije garantovala da ce posle povratka njihove porodice uživati neku pozitivnu dugorocnu perspektivu niti da ce imati buducnost na Kosovu.  Primer Slivova/Sllivovo, sela južno od Prištine/Prishtine jasno pokazuje cinjenicu da, uprkos stabilne i  relativno bezbedne lokalne okoline za preostale srpske stanovnike, ipak nece doci do vecih povrataka Srba sve dok je sloboda kretanja još uvek jako ogranicena u okviru odredenih lokacija, a prevoz se odvija preko specijalnih kolektivnih transporta, bez poverenja u vladavinu prava (ukljucujuci prinudno izvršenje imovinskih prava), bez ekonomske perspektive, bez socijalnih, obrazovnih i mogucnosti zapošljavanja mladih, i bez pune i garantovane podrške za reintegraciju kao što je pomoc za obnovu kuca, i slicno.

 

152.     Poboljšanja bezbednosne situacije u odredenim mestima tokom perioda koji pokriva izveštaj, koja su dovela do perioda relativnog spokoja u oblastima nastanjenim manjinama posle prethodnih burnih perioda, nisu pracena dovoljno velikim poboljšanjem opšte situacije i zbog toga nisu stvorila “pokretacki faktor” za iniciranje spontanog povratka.  Iako je u vecini manjinskih zajednica zapaženo znatno smanjenje etnicki motivisanog nasilja u njihovim lokalnim oblastima, mnoge manjine i dalje ne mogu slobodno da se krecu i idu u gradove i urbane centre (izvore ekonomskih prilika), i dalje nemaju bezbedan pristup javnim službama i prostorima, i bile su potrebne posebne mere da bi se osigurao jako ograniceni stepen mobilnosti.  Pad trenda spontanih povrataka pokazuje da nema dovoljno velikog poboljšanja opšte situacije koje bi dovelo do inicijativa za povratak. 

 

153.     Iako je jasno da se opšta situacija znatno poboljšala prema pripadnicima kosovskih Aškalija i Egipcana, narocito u poredenju sa situacijom prema kosovskim Srbima i Romima, trend povratka još nije dostigao kriticnu prekretnicu vis-à-vis uslova za održivi povratak etnickih manjina koje govore albanski.  Tokom 2001. i za vreme perioda koji pokriva izveštaj, došlo je do vrlo malo spontanih povrataka.  Povratak Roma, Aškalija i Egipcana uglavnom je bio ogranicen na povratke iz bjRM u organizaciji UNHCR, što se nastavilo u jako malom broju, sa 327 izbeglica RAE koji su se vratili tokom 2001. na Kosovo.  Mora se pomenuti da ovaj povratak uglavnom bio ogranicen samo na šest opština, i da se vecina (70%) ukupnih povrataka na Kosovo tokom godine desila u periodu april-jul, što se podudarilo sa najkriticnijim periodima internog oružanog sukoba u bjRM.  Faktor koji je odlucujuce motivisao veliki broj povrataka tokom ovog perioda bio je u stvari “prinudni faktor” zbog oružanog sukoba, a ne znatna kvalitativna poboljšanja uslova na Kosovu.  Ovo je pokazano cinjenicom da je tokom godine 780 izbeglica Roma, Aškalija i Egipcana iz bjRM izabralo da se vrati u mesta za interno raseljena lica u Srbiji.  Tako se oko 70% od ukupnog broja kosovskih izbeglica RAE koji su pobegli iz bjRM u 2001., u stvari prebacilo u Srbiju kao interno raseljena lica, uprkos jako teškim materijalnim uslovima koji su postojali tamo, radije nego da se vrate na Kosovo gde su preovladavale nestabilne okolnosti. 

 

154.     Istovremeno, bilo je nekih oblasti pretežno nastanjenih Romima, Aškalima i Egipcanima, koje su zaista iskusile znatno poboljšanje bezbednosne situacije i slobode kretanja u svojim opštinama i regionima, medutim ta poboljšanja ipak nisu dovela do znatnog porasta spontanog povratka.  Cesto se mogla naci kljucna prepreka za održive životne uslove, a to su potencijalne lokacije za povratak, dok je druga kljucna prepreka i dalje ostalo nedovoljno poboljšanje bezbednosne situacije i slobode kretanja širom Kosova, kao i nedostatak pomoci za obnovu kuca.  Da navedemo jedan primer, zajednica Egipcana koja govori albanski u zapadnom Kosovu uživala je u postupnom ali znatnom poboljšanju bezbednosti, stabilnom poboljšanju slobode kretanja, i sve vecem dijalogu i uzajamnim vezama sa vecinskom albanskom zajednicom, ipak ni u ovom regionu nije bilo veceg broja novih povrataka.  Ovo se delimicno može pripisati cinjenici da materijalni uslovi (narocito u obnovi kuca i prilikama za sticanje dohotka) nisu bili opšte dostupni, a postojece zajednice Egipcana su vec iscrple svoje mogucnosti, buduci da su vec bili preoptereceni porodicnim obavezama domacina. Tokom ovog perioda medunarodna zajednica je sve više shvatala da bez obezbedenja materijalnih uslova za povratak IRL na Kosovo preko obnove kuca i ostale pomoci u reintegraciji, i mogucnosti da povrate njihove kuce, postojece zajednice ce i  dalje biti preslabe da bi mogle da stvore pokretacke faktore kako bi omogucile da se još više izbeglica i IRL vrati na Kosovo.  Istovremeno, nedovoljan broj povrataka RAE u neke zajednice nije usledio samo zbog loših materijalnih uslova, vec je uzrok tome takode cesto bilo pitanje bezbednosti i nesigurni meduetnicki odnosi.  Iako su kod mnogih postojecih zajednica RAE zapažena poboljšanja u odnosima sa albanskim susedima, u nekim mestima vecinsko albansko stanovništvo i dalje se protivi povratku ovih zajednica.  U nekim slucajevima cini se da je ovo protivljenje jasno motivisano interesima vecinskog stanovništva (npr. zauzimanje kuca RAE ili uzurpacija zemlje), gde bi povratak IRL u zajednice RAE jasno ugrozio status quo, što bi opet prouzrokovalo opasnost po bezbednost povratnika.  Zbog toga se ne može reci da su smetnje za povratak pripadnika RAE samo materijalne prirode.

 

155.     Kao što je istaknuto u ranijim izveštajima, razvoj u vezi povratka može se u potpunosti razumeti samo ako se spontani trend povratka oceni prema trendu tekuceg raseljavanja.  Ograniceni ali stalni odlasci manjina nastavili su se i tokom ovog perioda, sa trendovima koji su se razlikovali po mestima i etnickim grupama, ali sa nivoom odlazaka koji je tokom vremena generalno konstantan.  Obim odlaska iz odredenih oblasti i dalje odražava razlicite nivoe stabilnosti ili nestabilnosti u postojecim manjinskim zajednicama na Kosovu, kao i nivo poverenja na strani manjina.  Tekuci odlasci potkrepljuju napred pomenutu cinjenicu da lokalna poboljšanja bezbednosti nisu pracena dovoljno velikim opštim poboljšanjima u stabilizaciji i normalizaciji svakodnevnog života u tim zajednicama.  Sledeca analiza povrataka i odlazaka medu kosovskim Srbima i pripadnicima RAE u regionu Prištine/Prishtine tokom perioda od maja 2001. do marta 2002. ilustruje generalne trendove.  

156.     U regionu Prištine/Prishtine, veci broj kosovskih Srba napustio je Kosovo nego što se vratio.  Tokom perioda od maja 2001. do marta 2002., otišlo je više od 500 lica, dok se vratilo oko 385 lica.  Iako je broj kosovskih Srba koji su napustili Kosovo premašio broj povratnika iz kvantitativne perspektive, sami brojevi ne kazuju nam celu pricu.  Posebno ranjive zajednice kosovskih Srba, narocito one u polu-urbanim i etnicki mešovitim oblastima, kao što su Lipljan/Lipjan i Kosovo Polje, doživele su velike odlaske sa jako malim brojem povratnika, ako ih je uopšte i bilo. Ova pojava u odredenim polu-urbanim i mešovitim oblastima objašnjava se cinjenicom da su Srbi bili razmešteni u mešovitim susedstvima i da su zato bili izloženiji pretnjama i imali ogranicenu slobodu kretanja, što je povezano sa cinjenicom da su kosovski Srbi u Kosovu Polju uglavnom posedovali strateški važne lokacije na glavnim putevima (što je dovelo do masovne prodaje ovakvih lokala kosovskim Albancima).  Povratak i odlazak iz seoskih sredina su varirali, zavisno od nivoa izolovanosti i date bezbednosne situacije, tako da je najviše odlazaka zabeleženo iz najizolovanijih sela, a u manje izolovana i stabilnija sela zabeleženo je više povrataka.  Ovo se jednostavno objašnjava cinjenicom da je vecina seoskih i izolovanih zajednica kosovskih Srba bila cesto izložena pretnjama i prikrivenom zastrašivanju, koje je išlo od povremenih do neprestanih uznemiravanja, i imale su manju slobodu kretanja i slabiji pristup javnim službama i dobrima od vecih i manje izolovanih manjinskih zajednica, što je dovelo do veceg faktora prinudnih odlazaka nego do pokretackog faktora za povratak.  Nasuprot seoskim oblastima, vece, utvrdene, polu-urbane manjinske enklave kao što je Gracanica, zabeležile su mnogo više spontanih povrataka od novih odlazaka. Suprotstavljeni trendovi odlazaka i povrataka u raznim oblastima nastanjenim kosovskim Srbima podržavaju konsolidaciju “enklavizacije” života manjina na Kosovu.  Mnoge manje, seoske zajednice manjina ili polu-urbane zajednice u mešovitijim oblastima zabeležile su pad manjinskog stanovništva, koji je negde bio mali a negde jako veliki, dok je stanovništvo u vecim monoetnickim enklavama (bilo da su polu-urbane ili seoske) uglavnom bilo stabilnije.

 

157.     Trendovi se takode razlikuju kada se analiziraju razlozi koje su naveli kosovski Srbi za spontani povratak na Kosovo ili odlazak u Srbiju.  U regionu Prištine/Prishtine, ispitano je 35 porodica koje su se vratile spontano od decembra 2001. do marta 2002.  Od ovih porodica, oko 70% je navelo nedostatak dohotka i loše materijalne i životne uslove u Srbiji kao glavni razlog za povratak na Kosovo.  Ostale porodice navele su razne individualne razloge za povratak, ukljucujuci u nekoliko slucajeva, da su obezedili posao na Kosovu, da žele zaštiti stanove od zauzeca, ili zbog potrebe da se brinu o starijim clanovima porodice koji su ostali.  Samo jedna intervjuisana porodica navela je da je na povratak bila podstaknuta zahvaljujuci pokretackom faktoru: zbog poverenja u bolju bezbednosnu situaciju na Kosovu.  Od porodica koje su ispitane tokom ovog ogranicenog perioda, 30% se vratilo u svoje kuce, dok se preko 50% najpre vratilo u kuce svojih rodaka (ili u nekoliko slucajeva u prazan stan koji pripada drugoj porodici ili u javne zgrade kao što su škole ili kolektivni centri) zbog nemogucnosti da se vrate u svoje selo ili kucu iz bezbednosnih razloga ili zato što im je kuca/stan zauzet.  Tokom istog perioda, ispitano je i 27 porodica koje su otišle iz regiona Prištine/Prishtine za Srbiju ili negde drugde.  Iako neposredni strah po bezbednost (strah od napada u ili izvan kuce) više nije citiran kao prinudni faktor koji ih je terao da napuštaju svoje domove, kao glavni razlozi za odlaske pominjani su nedovoljno popravljena opšta situacija slobode kretanja i nedostatak bezbednog odlaska u centar grada i urbane oblasti, cime im je prakticno onemoguceno zapošljavanje i ostali preduslovi za integraciju.  Oko 50% porodica prodalo je svoje stanove pre odlaska.

 

158.     Trendovi odlazaka i povrataka kod kosovskih Roma i Aškalija u regionu Prištine/Prishtine znatno su se razlikovali od onih koji su zapaženih kod kosovskih Srba u istom regionu.  Tokom perioda od maja 2001. do marta 2002., iz regiona je otišlo ukupno oko 225 lica dok se skoro 500 vratilo (od kojih su 63% bili Aškali) vecinom iz bjRM.  Iz kvantitativne perspektive, odnos izmedu povrataka i odlazaka je na strani povrataka.   Kvalitativno, povratci RAE u region Prištine/Prishtine iz bjRM imali su jednu primarnu karakteristiku: vecina porodica Roma i Aškalija uglavnom su se vracali kao raseljena lica (obicno su boravili u kuci kod rodaka, selu ili gradu koji nije bio njihovo rodno mesto), zbog cinjenice da su njihovo selo ili susedstva bila napuštena, nisu postojali bezbednosni uslovi, njihove kuce su bile porušene, nisu mogli da idu po pomoc za obnovu u bliskoj buducnosti, ili su njihove kuce bile zauzete od strane Albanaca, Srba ili cak od strane drugih raseljenih porodica RAE.  Povratak u interno raseljenje u jako ograniceni broj mesta doprineo je da se dodatno preopterete postojece zajednice.  Shema povratka Roma razlikovala se od povratka Aškalija.  Romi su se uglavnom vracali samo u sela kosovskih Srba južno od Prištine/Prishtineu jako prenatrpane zajednice Roma.  Povratak kosovskih Roma uglavnom se odvijao opet u interno raseljenje.  Povratak Aškalija bio je ogranicen skoro u potpunosti na Kosovo Polje/Fushe Kosova, takode obicno u interno raseljenje kod porodica svojih rodaka, što je dodatno opterecivalo zajednicu.  Drugi trend, koji je najcešce zapažen kod Roma koji govore srpski, bio je da su se porodice izbeglica vracale samo na kratki prolazni period i opet odlazile posle perioda od samo nekoliko nedelja.  U 2001., od 15 porodica Roma koje su se vratile u Gracanicu, samo je jedna porodica ostala dok su ostalih 14 opet otišle u Srbiju ili bjRM.  Izuzetno ogranicene mogucnosti porodica za prihvat novih lica, neodgovarajuci životni uslovi i zauzece kuca povratnika od strane drugih interno raseljenih Roma doprineli su ovoj pojavi.  Nisu zapaženi novi odlasci clanova zajednica RAE koji vec dugo žive u regionu Prištine/Prishtine.

 

159.     Tokom ovog perioda prakticno nije zabeležen povratak clanova zajednice kosovskih Bošnjaka na Kosovo, osim nekoliko pojedinacnih ili izuzetnih slucajeva (ukljucujuci nekoliko slucajeva prinudnog povratka/deportacije).  Iako se ukupna bezbednosna situacija za Bošnjake znatno stabilizovala, a mobilnost i poverenje i se dalje polako popravljaju, ipak se u mnogim regionima zapažaju spori ali stalni pojedinacni odlasci iz bošnjackih zajednica.  Najbrojniji odlasci tokom ovog perioda desilli su se u oblasti Podgor (prizrenski region), gde je oko 20 bošnjackih porodica otišlo iz sela Grncare u toku tromesecnog perioda.  Vecina Bošnjaka koji su napustili Kosovo od 1999. nastanili su se ili u Crnoj Gori ili u Bosni i Herzegovini, ali cini se da novi odlasci za svoju destinaciju uglavnom imaju evropske zemlje gde traže azil.  Prvenstveni razlozi za odlazak nisu same direktne pretnje po bezbednost, vec više to što Bošnjaci ne mogu slobodno da koriste svoj jezik u javnosti izvan svoih malih zajednica a da se ne suoce sa bezbednosnim rizikom, cime su u stvari stavljeni u društvenu i ekonomsku izolaciju, vrši se pritisak na njih da se asimiluju i stvaraju okolnosti u kojima su diskriminisani.  Nema znatnih pokazatelja ili aspiracija medu raseljenim Bošnjacima i izbeglicama da se vrate na Kosovo u skoroj buducnosti.

 

160.     Nije postignut znacajniji napredak u postavljanju osnova za povratak raseljenih kosovskih Albanaca u mesta gde oni cine manjinu.  Medutim, zapažen je veliki porast izraženih želja za povratak medu kosovskim Albancima koji su raseljeni iz oblasti nastanjenih vecinskim stanovništvom kosovskih Srba, što je pokazano sve vecim brojem zahteva medunarodnoj zajednici da im omoguci povratak i obnovu kuca, zahtevima da posete domicilna mesta, i nastojanja da se slobodno krecu.  Realne mogucnosti za povratak Albanaca u severne delove opštine Mitrovica/Mitrovice i dalje su izuzetno daleko, usled napete politicke sredine i stalno prisutne neizvesnosti zbog bezbednosne situacije.  Na ovo ukazuje i cinjenica da nijedna od albanskih porodica koje su prinudno iseljene iz stanova u severnoj Mitrovici tokom 2000. i 2001. (što KFOR i policija UN nisu mogli spreciti) sve do danas nisu uspele da povrate ili se ponovo usele u svoje stanove.  Drugi indikator je i cinjenica da je nekoliko poseta kosovskih Albanaca domicilnim mestima u oblasti severne Mitrovice, koje su organizovali UNMIK i KFOR na zahtev interno raseljenih Albanaca, dovelo do protesta, blokada puteva od strane Srba na severu, ukazujuci na potencijalno nasilje i odmazdu.  Situacija u severnoj Mitrovici ostaje u osnovi nestabilna, i još su prisutni rizici da nesrpske manjine budu vecinom ogranicene na boravak u kuci.  Ovakav scenario generalno je manje dramatican u ostalim severnim opštinama, izvan severne Mitrovice, u kojima dominiraju Srbi.  U enklave kosovskih Albanaca u vecinski srpskim opštinama Leposavic/Leposaviq, Zubin Potok i Zvecan/Zvecan i dalje se beleži mali i sporadican broj spontanih povrataka interno raseljenih Albanaca sa juga.  U stvari, ocekuje se da ce se broj povrataka povecati delimicno zbog otvaranja nove škole, ambulante, prodavnice, kancelarije UNMIK i minibusa koji ce povezivati tri glavna albanska sela u opštini Leposavic/Leposaviq.  Za razliku od severne Mitrovice, postupni i malobrojni povratak nesrpskog stanovništva u ostale severne oblasti nisu naišli na jak otpor zbog istih politickih smetnji, mada su uslovi za veci broj povrataka etnickih Albanaca još uvek loši.

 

161.     Nije nacinjen opipljiv napredak na povratku kosovskih Albanaca koji su iz svojih kuca raseljeni iz vecinski srpske opštine Štrpce/Shterpce.  Medutim, u pristupu Albanaca opštini zapažena su mala  poboljšanja pri kraju ovog perioda, posle jako napetih incidenata zbog toga što albanski clanovi skupštine opštine nisu imali pristup opštinskoj zgradi u gradu januara i februara meseca.  Od nedavno, situacija je bolja jer kosovski Albanci imaju pristup i rade u opštinskoj zgradi, i ako se ovo stanje održi, to ce oznaciti prvi korak ka boljim uzajamnim odnosima sa srpskim stanovništvom.  Situacija je i dalje sasvim krhka, i mere za izgradnju poverenja moraju dati ploda pre nego što ce biti moguce da se sporno pitanje povratka realno stavi na dnevni red.

 

Organizovani povratak

162.     Rad na stvaranju uslova za povratak i i inicijative za koordinaciju organizovanog povratka raseljenih kosovskih Srba u toku druge polovine 2001. nastavljeni su i dalje u kordinaciji i pod pokroviteljstvom struktura Zajednickog komiteta za povratak kosovskih Srba (ZKP). Regionalne i lokalne radne grupe (RRG/LRG) u svakom od pet regiona i opština nastavile su sa radom na celu sa UNHCR, uz aktivno ucešce struktura UNMIK, KFOR, OEBS, NVO, lokalne zajednice i politickih lidera koji predstavljaju srpske zajednice.  Koordinacija pitanja povratka RAE nastavljena je odvojeno od procesa ZKP i RRG/LRG struktura, sa nastojanjima koja su se odvijala paralelno do kraja 2001.  UNHCR je, uz podršku KFOR, nastavio da organizuje posete za privremeno raseljena lica i izbeglice izvan Kosova, kako bi oni iz prve ruke procenili bezbednosnu i materijalnu situaciju na Kosovu.  Informativne posete osoblja UNHCR, UNMIK, i ostalih organizacija privremeno raseljenim licima u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji takode su preduzete u toku perioda izveštavanja.  Jedan broj poseta raseljenih/izbeglica Srba i Aškalija organizovan je u mnogo opština ukljucujuci Prištinu/Prishtinë, Gnjilane/Gjilan, Vucitrn/Vushtrri, Pec/Pejë, Klinu/Klinë, Istok/Istog, i Prizren izmedu ostalih.  Posete su imale veliku medijsku pokrivenost, za koju se u mnogim slucajevima moglo reci da je bila neutralna, dok je u drugim slucajevima bila pristrasna prema samom konceptu povratka manjina, ili u nekoliko slucajeva prema raseljenim pojedincima ili izbeglicama koje su ukljucene u posete.  Na lokalnom nivou, posete su sprovedene bez ozbiljnih bezbednosnih incidenata, i u nekim slucajevima dolazilo je do spontanog kontakta izmedu raseljenih manjina/izbeglica i njihovih nekadašnjih komšija Albanaca.  U ovom periodu, posete i informativne posete i dalje su bile primarne za borbu protiv nedostatka informacija (ili dezinformacija) medu raseljenim licima/izbeglicama, pomažuci im da donesu svoj izbor o buducnosti.

 

163.     Jednogodišnji napori za saradnju agencija preko ZKP i ostali paralelni procesi doveli su do cetiri organizovana povratka malih razmera na Kosovo tokom druge polovine 2001., u kojima se vratilo nešto više od 175 osoba.  Svaki slucaj povratka znatno se razlikovao u paramentrima planiranja, svom prilazu i karakteru, a ove razlike jasno odslikavaju varijacije u nivoima meduetnickog dijaloga i poverenja izmedu manjinske i vecinske zajednice, i razlicita bezbedonosna okruženja.  Razliciti mehanizmi za ustanovljenje bezbednog okruženja odslikavaju razna ogranicenja, rizike i realnosti na terenu.

 

164.     Povratak koji je izazvao najvece politicko interesovanje i opštu debatu bio je povratak Srba u Osojansku dolinu u opštini Istok/Istog.  Povratak grupe od 65 porodica raseljenih u cetiri sela u Osojanskoj dolini odigrao se u periodu od avgusta do septembra, u oblasti koja je pretrpela masovno uništenje kuca/imovine posle odlaska celokupne srpske populacije u leto 1999.. i koja je od tada bila napuštena.  Povratak u praznu i uništenu oblast zahtevao je visoki stepen napora za rekonstrukciju; obnovljeno je 55 domacinstava. KFOR je preuzeo veliku i intenzivnu akciju kako bi osigurao dolinu i bezbednost povratnika.  Pre povratka vodeni su razgovori sa clanovima medunarodne zajednice, albanskim vodstvom na centralnom i opštinskom nivou, kao i sa zajednicama koje okružuju ovo podrucje, ali nije billo mesta za dijalog i izgradnju poverenja izmedu Srba povratnika i Albanaca pre povratka.  Infrastruktura i razvojni projekti zajednice realizovani su u albanskim zajednicama koje su prve komšije Osojanu kako bi se izbalansirala pažnja za potrebe vecinske zajednice (iz ovog razloga, koristi se izraz “balansirani projekti”).  Iako su se u Istoku održale mirne javne demonstracije protiv povratka, bezbednosna situacija je stabilna.  Medutim, odnosi izmedu povratnika i vecinske zajednice ostali su prakticno “neprovereni”, imajuci u vidu bezbedonosne mehanizme koji su, iako neophodni da se osigura neposredna bezbednost u ranim fazama povratka, imali nesretni prateci efekat da rovovima odvoje zajednice povratnika i albansko stanovništvo.  Smanjenje barijera putem normalizacije preventivnih bezbednosnih mera, pružanjem opštinskih usluga zajednici povratnika i povecanjem meduetnickih kontakata preko dijaloga, ekonomske saradnje i ucešca povratnika u opštinskim strukturama ostaju verovatno najvažniji izazovi za konsolidaciju procesa povratka.  Faze povratka u Osojansku dolinu pre i neposredno posle samog povratka koordinisao je UNHCR.  Sa konsolidacijom grupe povratnika i vecom pažnjom posvecenom prioritetnim pitanjima reintegracije, Regionalna kancelarija UNMIK preuzela je vodecu ulogu u koordinaciji, narocito nadzor obnove kuca, popravku infrastrukture i aktiviranje opštinskih službi, dok je UNHCR nastavio da podržava proces povratka sa posebnom pažnjom posvecenom humanitarnim potrebama i koordiniranom radu sa IRL u Srbiji.  Pocetkom 2002.. UNMIK, UNHCR i KFOR, zajedno sa nizom partnera poceli su planiranje druge faze povratka u Osojane, imajuci u vidu veliko interesovanje medu raseljenim licima u Srbiji da se vrate u Osojane.

 

165.     Dva projekta za organizovani povratak kosovskih Srba u region Gnjilana/Gjilan, suštinski se po karakteru razlikuju od povratka u Osojane.  Omogucen je povratak kosovskih Srba u sela Gornji Markeš/Markesh i Ultë (Gnjilane/Gjilan), kao i u selo Lještar/Leshtar (Kamenica/Kamenicë).  Glavni parametar u planiranju povratka na obe lokacije bio je paralelni povratak privremeno raseljenih lica kako srpske tako i albanske nacionalnosti.   Povratak je bilo moguce ostvariti zahvaljujuci prethodno obavljenim razgovorima i razvoju poverenja što je podržano od strane opštinskih funkcionera UNMIK, UNHCR i drugih agencija.  Oktobra meseca, ukupno 13 porodica privremeno raseljenih lica srpske nacionalnosti vratilo se u Gornji Markeš.  Pružena im je pomoc u rekonstrukciji i popravci kuca.  Paralelno sa povratkom srpskih porodica, 10 privremeno raseljenih porodica albanske nacionalnosti u regionu, vratilo se u susedno selo Markesh i Ultë.  Takode im je pružena pomoc u rekonstrukcji i popravci oštecenih domova. U letnjim i jesenjim mesecima 13 privremeno raseljenih porodica kosovskih Srba vratilo se u Lještar/Leshtar, dok su se 22 porodice privremeno raseljenih lica albanske nacionalnosti takode vratile u istom periodu; i jednima i drugima je pružena pomoc u rekonstrukciji domova. Bezbednosne mere uspostavljene na obe lokacije bile su diskretne (pojacane patrole i obezbedivanje podrucja od strane KFOR, policije UN/KPS, nasuprot staticnom i krajnje uocljivom prisustvu).  Akceat je stavljen na stvaranje bezbednog ambijenta i prevenciju incidenata.  Ovo se nastojalo postici negovanjem stava o koegzistenciji.  Ovo je bilo moguce postici usled relativno stabilnih uslova na meduetnickom planu i dobrih istorijskih odnosa izmedu pomenutih etnickih zajednica.  UNHCR je na sebe preuzeo nadgledanje sveukupnog procesa, dok su se UNMIK, KFOR, OEBS i NVO fokusirali na svoja polja odgovornosti.

 

166.     U periodu koji pokriva ovaj izveštaj, ostvaren je i cetvrti znacajniji povratak devet porodica Aškalija (56 lica) koja su privremeno bila naseljena u  Plemetini, opština Obilic/Obiliq (izuzev jedne porodice koja je živela u Kosovu Polju/Fushë Kosovë).  Ove porodice su vracene u svoje mesto boravka Vranjevac/Kodra e Trimave (Priština/Prishtinë).  Nakon što su  privremeno raseljene porodice izrazile mišljenje da postoje mogucnosti za bezbedan povratak i zatražile da im se pomogne u reintegraciji, medunarodna zajednica im je pomogla da ponovo uspostave kontakte sa svojim nekadašnjim susedima Albancima i opštinskim organima vlasti.  Pomoc za rekonstrukciju prebivališta izdvojena je iz godišnjeg programa za rekonstrukciju, preko Opštinske komisije za smeštaj.  Projektu su dodeljena i dodatna sredstva iz opštinskog budžeta za rašcišcavanje ruševina, i to je prvi put da je opština finansijski ucestvovala u sprovodenju projekta za povratak manjina. Omoguceni su uslovi za ostvarivanje dijaloga u koji su ukljuceni svi akteri od lica u susedstvu do predsenika SO.  Plan bezbednosti je podvukao da je stepen prisustva snaga bezbednosti nizak.  U plan su najpre bile ukljucene snage KFOR, da bi kasnije prepustile dužnost policiji UNMIK i KPS.  Napori da se rizik po bezbednost umanji uspostavljanjem pozitivnih veza izmedu lokalne zajednice i povratnika do sada su bili uspešni.  Prijavljeno je samo nekoliko incidenata uznemiravanja.  Preduzeti su i napori da se deca Aškalija koji su se vratili upišu u susednu albansku školu.  Koordinaciju procesa je izvršio UNHCR.  Ovaj povratak je postavio temelj za dalji povratak Aškalija manjih razmera iz Plemetine i bivše jugoslovenske Republike Makedonije u 2002.  Treba naglasiti da je organizovanje održivog povratka za manje od 10 porodica (što je planirano duže od godine dana i na cemu je naporno radeno), imajuci u vidu ogranicenja koja namece situacija širom Kosova, zahtevalo izuzetno pažljivo planiranje u koje su bili ukljuceni UNMIK, UNHCR, KFOR, policija, NVO i lokalni lideri.

 

167.     Meduagencijsko planiranje aktivnosti preduzeto tokom 2001. kako bi se omogucio povratak manjina u Osojane, Gornji Markeš/Markesh e Ultë, Lještar/Leshtar i Vranjevac/Kodra e Trimave, skrenulo je pažnju na pouke izvucene iz prethodnih iskustava. Što je još važnije, veoma kompleksna priroda ovog poduhvata koji je zahtevao puno vremena i mnogo resursa, postala je apsolutno evidentna.  Shvaceno je da su, pod okolnostima koje preovladavaju, a koje i dalje u velikoj meri koce spontani povratak, mogucnosti da se ponovi uspeh ostvaren u pojedinim projektima za povratak direktno proporcionalne sa ogranicenim ljudskim resursima.  Resursi i snage se moraju mobilisati iz mnogobrojnih agencija kako bi se stvorilo poverenje i ostvario minimalni stepen stabilnosti u podrucju te omogucio povratak; cak i povratak veoma malog broja manjinskih porodica, iziskuje disproporcionalno visok stepen resursa, posebno ljudstva.  Ako uporedimo društveni ambijent na cetiri lokacije na kojima je ostvaren organizovani povratak u 2001., takode je evidentno da cak i uz primenu ogromnih resursa, da bi se stvorili uslovi u kojima je moguce uspostaviti makar kakve kontakte medu etnickim grupama i izbeci meduetnicko nasilje, neophodno je sprovesti fundamentalne, kvalitativne promene u politickim i društvenim odnosima koji vladaju medu etnickim grupama na Kosovu.  Povratak u sredine gde je neophodno nametnuti oštrije mere bezbednosti u manjoj meri je održiv.  Kako se procenjuje od strane vojnih izvora, pod uslovima pod kojima se zahteva rasporedivanje vojnih snaga kako bi se osigurala bezbednost povratnika, moguce je ostvariti samo povratak manjih razmera.  Ipak, nemoguce je pružiti garancije za bezbednost povratnika ukoliko se smanji vojno prisustvo u datom regionu.  Iz ovih razloga, izmedu ostalog, promovisanje tolerancije je kljucni faktor u obezbedivanju sigurnih uslova za povratak.

 

168.     Iskustvo iz 2001. takode je ukazalo na neke osnovne i konkretne pouke.  Postalo je jasno da nije posvecena jednaka pažnja svim etnickim zajednicama i njihovim potrebama vezanim za povratak.  Ova nejednaka pažnja posebno je nepovoljno uticala na zajednice RAE, i zaista zapaženo je da su u nekim slucajevima prilike za povratak verovatno propuštene zbog nedostatka pomoci, narocito pomoci za obnovu kuca.  Pitanju povratka raseljenih kosovskih Albanaca u oblasti gde oni cine manjinu takode nije posvecena dovoljna pažnja, uglavnom zbog nepovoljne politicke i bezbednosne okoline u oblastima gde su Srbi vecina (narocito severno Kosovo), cemu se mora posvetiti dužna pažnja radi rešavanja pitanja povratka.  Takode je zapaženo da je vrlo malo pažnje posveceno interno raseljenim licima na Kosovu (ukljucujuci i lica koja su se vratila na Kosovo u status raseljenja).  Pouke su nas takode navele na zakljucak da finansiranje inicijativa za povratak ne treba vršiti preko davanja pomoci samo za obnovu kuca i infrastrukture, vec i za citav niz drugih aktivnosti, narocito finansiranje ustanova koje ce obezbediti primenu zakona o imovinskopravnim odnosima i razvoj ekonomskih aktivnosti da bi se obezbedila ekonomska održivost zajednica povratnika.  Istovremeno, fokus na povratke u nekoliko odredenih lokacija ne treba da ide na štetu obezbedenja boljih opštih uslova za manjine koji su neophodni za masovniji povratak.  Utvrdeno je da su potrebni predvidljivi i stabilni mehanizmi finansiranja koji su prilagodeni potrebama za procese povrataka, sa ciljem da se takav trend povrataka osigura i u buducnosti.  Agencije su se uglavnom složile da, kadgod je to moguce, u planove za povratak potrebno je ukljuciti i opštinske strukture, i podsticati ucešce opštinskih organa.  Kao kljucna pouka takode je istaknuta uloga lokalnih organizacija civilnog društva, narocito onih koje mogu dati jedinstven doprinos u meduetnickom dijalogu.

 

169.     Pitanje pomoci u obnovi kuca u kontekstu povratka zaslužuje posebnu pažnju.  Dostupnost pomoci za obnovu kuca sve više se pojavljuje kao potencijalna smetnja za obezbedenje održivog i svrsishodnijeg procesa povratka.  Takode, potrebe za obnovu i reintegraciju porodica koje su se vec vratile u interno raseljenje i žive kod rodaka jasnije su stavljene u žižu interesovanja.  Postojeci mehanizmi za obnovu preko programa obnove Kosova UNMIK pokazali su se teškim da se prilagode neposrednim potrebama povratnika, narocito onih povratnika koji su se vracali u svoje zajednice u drugoj polovini godine, posle okoncanja procesa izbora korisnika.  Razne organizacije su takode izrazile zabrinutost što postojeci program za obnovu nece moci da zadovolji zahteve koji ce uslediti posle bilo kakvog masovnijeg povratka, ako se ne dobije infuzija sredstava i ne preorijentišu planski parametri i usklade sa posebnom dinamikom procesa povratka manjina.  Iskustvo iz 2001. takode je pokazalo da su projekti za povratak manjina napravili vece troškove.  U nekim primerima veci troškovi nastali su zbog vecih troškova radne snage u kontekstu projekata samopomoci, imajuci u vidu jedinstvenu situaciju povratnika iz manjinskih zajednica - posle više od dve godine u raseljenju manjine se vracaju u odredenu situaciju gde im je ograniceno kretanje i imaju jako malo prilika da zarade za život, što znatno umanjuje mogucnosti za oslanjanje na sopstvene snage.  Utvrdenio je da su troškovi projekata za povratak isto tako bili veci zbog ukljucenja balansiranih projekata, kao deo situacionog pristupa.  Sve napred navedene pouke moraju se uzeti u obzir kada se radi odgovarajuci plan za obnovu u kontekstu povrataka u sledecih nekoliko godina.  Jedan jako pozitivni korak bio je završetak procene oštecenja kuca i infrastrukture u odredenim lokacijama za manjine (vecinom za Srbe i RAE) na Kosovu.  Procena štete služice kao neophodni planski instrument za buducu obnovu kuca i projekte obnove infrastrukture vezane za proces povratka.   

 

170.     Pomenute aktivnosti za olakšanje povratka na Kosovo, što je dovelo do opisane cetiri inicijative za organizovani povratak, imale su ogroman znacaj zbog toga što su dale podstreka za novi proces i pitanje povratka izbacile u prvi plan.  Ove inicijative preduzete su pod okriljem okvirne strategije sa dvostranim pristupom: kadgod je to moguce, olakšati stvarni povratak u odredena mesta, dok se paralelno poboljšavaju opšti uslovi za povratak da bi se izgradio temelj za masovniji povratak u buducnosti.  Na nesrecu, ovom drugom ne daje se potreban prioritet.  I dalje se zapostavljaju osnovni društveni ili institucionalni problemi koji umanjuju uslove za povratak, a to su nedostatak meduetnickog dijaloga ili nesprovodenje zakona o imovinskopravnim odnosima.  Kljucne institucije, kao što je Habitat, i dalje se nedovoljno finansiraju, i zbog toga ne mogu da garantuju imovinska prava, što bi bilo korisno za hiljade raseljenih porodica svih etnickih zajednica.  Dok su važni projekti za povratak realizovani za ograniceni broj porodica (uz znatne troškove), dotle su ostale inicijative opštijeg karaktera, koje su istinski mogle da budu korisne za mnogo veci broj raseljenih lica, bile zapostavljene.  Medutim, pri kraju ovog perioda desili su se važni politicki i institucionalni dogadaji koji ce - nadamo se - dovesti do sistematicnijeg i uravnoteženijeg pristupa u transformaciji uslova na celom Kosovu, što ce doprineti masovnijem povratku.  

 

Politicki i institucionalni razvoj vezan za povratak

171.     U periodu koji pokriva ovaj izveštaj, došlo je do ubrzanih bitnih politickih i institucionalnih pomaka, koji su se odigrali neposredno pre i po održavanju izbora na Kosovu.  Nekoliko ostvarenih pomaka od posebnog je znacaja za proces povratka.  Jedan, ali ne i najmanje važan, jeste formiranje Privremenih institucija samouprave u skladu sa Ustavnim okvirom ustanovljenim Uredbom UNMIK 2001/9, posle izbora od 17. novembra.

 

172.     Izborima od 17. novembra 2001. prethodio je dijalog izmedu predstavnika UNMIK i vlade SRJ u Beogradu, kako bi se rašcistilo pitanje ucešca kosovskih Srba na izborima.  UNMIK i vlada FRJ su 5. novembra 2001. su potpisale Zajednicki dokument, potvrdujuci time izvesne aspekte rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, ukljucujuci i potvrdu rešenosti da se ostvari povratak privremeno raseljenih lica i izbeglica na Kosovo i još preciznije, nameru UNMIK da formira kancelariju ciji bi rad direktno nadgledao SPGS, koja bi funkcionisala kao “operativno koordinaciono telo zaduženo za sprovodenje procesa [povratka]”.  Izmedu ostalog, ovo telo bi predložilo novi plan povratka za 2002-2003. godinu.  O potrebi da se formira takva kancelarija u kojoj bi se razradila strateška politika UNMIK za povratak raspravljalo se u prethodnim mesecima, a plan je realizovan pocetkom decembra 2001. osnivanjem Kancelarije za povratak i zajednice (KPZ) u okviru kancelarije SPGS.  Treba napomenuti da KPZ nije zadužena samo za pitanje povratka i reintegracije privremeno raseljenih lica i izbeglica, vec da njen mandat obuhvata i kreiranje politike i sprovodenje koordiniranih akitivnosti kojima bi se unapredila koegzistencija razlicitih etnickih zajednica i stabilizovao život postojecih manjinskih zajednica.  Stvaranje KPZ predstavlja veoma važan korak za UNMIK, obzirom da reflektuje davanje prioriteta naporima da se unaprede i ubrzaju rešenja za problem raseljenosti.

 

173.     Stvaranjem KPZ restruktuirani su mehanizmi za koordinaciju povratka, što ukazuje na pojacanu vodecu ulogu UNMIK kada je u pitanju ovaj proces.  KPZ još uvek radi na izradi strateškog dokumenta po kome ce se citav proces odvijati.  Upravni odbor Zajednickog komiteta za povratak (kojim predsedava UNHCR), kao i sam ZKP koji je egzistirao kao primarni forum na centralnom nivou zadužen za izradu plana za povratak 2000-2001., raspušten je decembra meseca 2001. i bice zamenjen Radnom grupom za povratak i reintegraciju (RGPR).  Predvideno je da ovim forumom predsedava SPGS i da u svoje clanstvo ukljuci i lidere etnickih zajednica manjinskih i vecinskih grupa na Kosovu.  Obzirom da RGPR još nije formirana, regionalne i lokalne radne grupe za povratak i reintegraciju nastavljaju da funkcionišu uz restruktuisanje lokalnih radnih grupa, što ce se vršiti od opštine do opštine (opštinske radne grupe).  Od marta meseca 2002.,  pet radnih grupa je nadgledalo rad opštinskih radnih grupa u 17 opština.  UNHCR je nastavio da predsedava radom radnih grupa i koordinira pripremni plan povratka, usko saradujuci sa UNMIK.  Ipak, predvideno je da UNMIK preuzme ulogu predsedavajuceg u bliskoj buducnosti, kada to uslovi budu dozvolili.  Regionalne i opštinske radne grupe trenutno su ukljucene u analizu i planiranje (ukljucujuci i procenu resursa) razlicitih lokacija za povratak planiran u 2002.  KPZ planira da preuzme rukovodecu ulogu u obezbedivanju fondova odnosno donatora, da bi se realizovali projekti za povratak.

 

174.     U periodu koji pokriva ovaj izveštaj, UNMIK je poceca da razvija nešto snažniju politiku po pitanju informisanja vis-à-vis manjinskih zajednica i privremeno raseljenih lica.  Ovo verovatno usled iskustava stecenih u predizbornom periodu, kada je u pitanju informativni doseg privremeno raseljenih lica na teritoriji Srbije.  Odsek za javno informisanje UNMIK je krenuo sa pojacanim konsultacijama sa nekolicinom agencija-partnera, ukljucujuci i UNHCR.  Konsultacije za cilj imaju utvrdivanje strategije dosezanja privremeno raseljenih lica preko masovnih medija u SRJ, izrade pisanih materijala o situaciji na Kosovu i neke druge inicijative.  Puno se vremena mora posvetiti ostvarivanje planova u mesecima koji dolaze.  U periodu koji obuhvata ovaj izveštaj, UNMIK je oformila tri centra za informisanje zajednica: u Gracanici/Graçanicë (Priština/Prishtinë), Šilovu/Shillovë (Gnjilane/Gjilan), severnoj Mitrovici/Mitrovicë.  Planirano je da se slicni centri otvore i u regionu Prizrena i Peci/Pejë, u gornjem Orahovcu/Rahovec i Goraždevcu/Gorazhdevc.  Cilj ovih kancelarija je da povecaju protok informacija izmedu UNMIK i manjinskih zajednica.  Uporedo sa razvojem ovih centara obuhvatice se i dotok informacija do manjina raseljenih na teritorije van Kosova.

 

175.     U periodu koji obuhvata ovaj izveštaj, uocen je i znatan preokret u strategiji koju primenjuje KFOR prema povratku manjina.  Aktivno ucešce KFOR u planiranju povratka i njegovom ostvarivanju, kao i opšte iskustvo steceno na terenu, imalo je za posledicu analizu za izbor najprikladnijih bezbednosnih mera bitnih za ostvarivanje procesa.  Iduci korak dalje u odnosu na izricit fokus na primenu vojnih sredstava kako bi se poboljšali neadekvatni bezbednosni uslovi, KFOR predvida neophodnost da na obuhvatniji nacin pristupi transformaciji lokalnog okruženja tamo gde postoje neadekvatni bezbednosni uslovi (umesto da samo kontroliše konflikt).  Ovo je ucinjeno da bi se ostvarila potpuna doslednost sa mandatom koji, prema rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, podrazumeva obezbedivanje sigurnih i bezbednih uslova života.  U tom smislu, KFOR je shvatio da je neophodno saciniti plan regionalnog obezbedenja tako da se manjinama pomogne da prevazidu psihološke barijere (što je bitnije od podržavanja subjektivnog straha i “mentaliteta enklave”) i dopuniti ga aktivnostima koje bi doprinele izgradnji poverenja.  Dok je veci broj kontigenata rasporedenih po regionima prihvatio odgovornost obezbedenja (u najvecoj mogucoj meri) slobode kretanja i pružanja podrške planu procesa povratka (izradom planova obezbedenja i pružanjem podrške posetama raseljenih lica i izbeglica, na primer), uocen je jedan broj izuzetaka koji su problematicni sa stanovišta poštovanja ljudskih prava.  Multinacionalne brigade KFOR  nastavljaju sa nametanjem restrikcija u pogledu slobode kretanja kosovskim Srbima u regionu Prizrena, što je prekinulo uzlaznu liniju normalizacije kretanja raseljenih Srba koji su želeli da posete svoja imanja u Sredackoj župi ili su imali potencijalnu nameru da se na njih spontano vrate.  Veoma cesto, stav multinacionalnih brigada po pitanju povratka je viden kao nekompatibilan sa sveukupnom strategijom KFOR da se umanje barijere medu etnickim grupama, što veoma cesto ostavlja oprecan utisak da je neophodno nametnuti pune restrikcije u kontaktu izmedu vecinske i manjinske zajednice kao preventivnu meru a iz razloga bezbednosti.  Stav multinacionalnih brigada ponekad ostavlja i problematican utisak da bi de facto trebalo staviti veto na pravo vecinske zajednice na povratak.  Ipak, uprkos nekim nedoslednostima ispoljenim na terenu, sveukupni strateški prilaz KFOR procesu povratka 2002. i kasnije, razraden je na veoma pozitivan i dalekovid nacin.  Ova strategija predvida potrebu da se ojaca prisustvo vojnih trupa na potencijalnim lokacijama za povratak, ali i važnost smanjenja prisustva sa uspostavljanjem poverenja medu zajednicama, tako da se osigura da bezbednosne mere nemaju negativan uticaj na medunacionalne kontakte i uspostavljanje poverenja.  Razvoj u tom pravcu se pozdravlja i mnogo se polaže u nadanje da ce odraz ovakvog strateškog usmerenja biti uvek prisutan u bezbednosnim planovima multinacionalnih brigada.

 

176.     Formiranje Privremenih institucija samoupravljanja (PISU) u kojima bi ucešce uzele sve etnicke zajednice je još jedan kljuc razvoja koji u mnogome menja institucionalnu i politicku scenu kada je u pitanju povratak.  Sporazum koalicije podržan od strane politickih partija kosovskih Albanaca koji se odnosi na formiranje vecinske vlade predstavlja prvo formalno angažovanje u usvajanju politike koja podržava integraciju manjina i konkretno “posvecuje punu pažnju promovisanju stabilnog i bezbednog društva sa punom slobodom kretanja za sve zajednice.  Pravo izbeglica i privremeno raseljenih lica na povratak na svoja ognjišta i ponovno uspostavljanje  zakonskog vlasništva nad imovinom, mora se podržati.” Politicko rukovodstvo kosovskih Albanaca na najvišem nivou, ukljucujuci i predsednika vlade, dalo je kako zvanicne tako i nezvanicne izjave koje govore u prilog integraciji, eliminisanju diskriminacije i potrebe da se prevazide život u enklavama trenutno karakteristican za manjine na Kosovu.  Imajuci u vidu da je vlada tek oformljena, prerano je suditi da li ce stavovi izneti do danas postati i zvanicna politika i praksa koja bi svakako dovela do pozitivnih rezultata.  Pitanje povratka se nalazi u vrhu dnevnog reda koalicije kosovskih Srba “Povratak”; i samo ime govori u prilog tome.  U ovoj ranoj fazi još uvek je nejasno kakve su šanse za ostvarivanje konstruktivnog dijaloga u okviru PISU izmedu vecinske i manjinske koalicije po pitanju povratka.  Jedino što je u ovoj fazi jasno jeste da je politicki konsenzus neophodan za postizanje ma kakvog daljeg progresa.  Veliku opasnost za konstruktivni dijalog predstavlja politizacija procesa.  Zvuci ironicno, ali u ovoj fazi, odgovornost za politicke opstrukcije mogu snositi kako sami kosovski Srbi koji su manjina, tako i rukovodstvo kosovskih Albanaca koji su u vecini.  Ogromnu odgovornost za tretiranje pitanja povratka kao prioritetnog od strane Skupštine i vlade snose kako manjinska tako i vecinska koalicija.  I jedna i druga takode moraju stvoriti uslove da se ovo pitanje humanitarnog karaktera razreši na konstruktivan nacin.

 

177.     Iako se aktivno ukljucivanje PISU u razrešavanje pitanja povratka na centralnom nivou nalazi u najranijoj fazi, interakcija medunarodne zajednice i lokalnih, opšinskih, organa vlasti je na dnevnom redu vec oko godinu dana, barem u odabranim opštinama.  U periodu koji pokriva ovaj izveštaj, uloženi su pojacani napori prvenstveno od strane regionalnih i opštinskih/lokalnih radnih grupa da se opštinsko rukovostvo kosovskih Albanaca ukljuci u dijalog o povratku, u cemu su postignuti mešoviti rezltati.  U jednom broju opština (u vecini opština prištinskog, gnjilanskog i peckog regiona), došlo je do veceg interesovanja opšinskog rukovodstva da se ukljuce, cak i javno, u diskusiju o povratku manjina i da to pitanje uvrste u dnevni red.  Clanovi SO, kao i vode zajednica u nekim opštinama, podržali su osnivanje opštinskih radnih grupa i voljni su da ucestvuju u njihovom radu.  Takode su pokazali spremnost da se ukljuce u diskusiju o povratku cega u prošlosti jednostavno nije bilo.  Dok je neznatan progres postignut po pitanju stavova o povratku (konstantno podvlacenje cinjenice da se najpre moraju ostvariti uslovi za povratak, na primer), cinjenica da su lideri kosovskih Albanaca otvoreni za diskusiju i uzimanje ucešca u ovom procesu, i još otvoreniji po pitanju stavljanja na probu njihovih stavova u praksi, cini važan korak.  Treba, medutim naznaciti, da stepen ostvarenog progresa u velikoj meri varira od opštine do opštine.  Vode nekih opština još uvek oklevaju da se javno ukljuce u dijalog o povratku ili cak odbijaju da priznaju pravo manjina na povratak.  Pozitivan primer u tom smislu predstavlja Komitet za posredovanje iz Lipljana/Lipjan.  Krajem 2001., Komitet za posredovanje iz Lipljana/Lipjan odlucio je da organizuje niz poseta privremeno raseljenim licima iz zajednice Aškalija, koja poticu iz Lipljana/Lipjan, a raseljena su van teritorije ove opštine.  Rezultat dijaloga izmedu privremeno raseljenih i predstavnika Komiteta, nakon što su porodice Aškalija zatražile da se vrate u svoja sela u Lipljanu/Lipjan, je bio takav da je Komitet za posredovanje, a uz podršku UNMIK, uložio napore da dobije pozitivan signal od lokalnih politickih partija i clanova SO da se pitanje povratka Aškalija u opštinu postavi kao prioritetno.  Takode je obavljen razgovor sa lokalnim zajednicama, kako bi se i sa te strane obezbedilo da ce manjinske porodice biti u stanju da ostvare pravo na povratak.  Ova inicijativa je još u toku i suocava se sa izazovima i problemima, ali ujedno predstavlja pozitivan primer koji bi trebalo da slede i ostale strukture opštinske samouprave. 

 

178.     Iako su u ovom periodu zabeleženi pozitivni primeri, na žalost, postoji tendencija kako od strane albanske tako i od strane srpske populacije da se pitanje povratka politizuje.  Obe zajednice, u oblastima u kojima cine vecinu, nastavljaju da se drže neobicno slicnog politickog stava, prema kojem povratak druge etnicke grupe neprihvatljiv sve dok se u potpunosti ne raelizuje povratak raseljenih lica iz redova njihove populacije.  Kosovski Albanci cesto prigovaraju na povratak Srba sve dok se grad Mitrovica/Mitrovice ne ujedini i dok kosovski Albanci ne budu bili u mogucnosti da se vrate u severni deo grada; kosovski Srb, pak, prigovaraju na povratak Albanaca pozivajuci se na cinjenicu da Srbi još nisu u stanju da se vrate u oblasti u kojima Albanci cine vecinu, uz poseban naglasak na Prištinu/Prishtinë.  Glavnu prepreku u citavom procesu upravo cini ovakav stav, stav kojim se sprecava povratak lica suprotne nacionalnosti sve dok se ne ostvari pravo na povratak sopstvene etnicke grupe.  Istovremeno, kod obeju strana je uoceno uslovljavanje povratka iznalaženjem rešenja za senzitivna pitanja kao što je pitanje nestalih i pritvorenih lica.  Ovo ukazuje na još jednu zabrinjavajucu tendenciju da se uslovljavaju rešenja jednog humanitarnog problema iznalaženjem rešenja za drugi.  U ovom peiodu uocene su tri osnovne tendencije: prvo, da se povratak prizna kao apsolutno pravo sopstvene etnicke grupe, dok se istovremeno povratak posmatra kao uslov ili ogranicenje za drugu etnicku grupu.  Drugo, da se pitanje raseljenja i povratka koristi kao sredstvo u pregovorima, što je suprotno stavu da je pitanje povratka humanitarne prirode te da se treba rešiti kako bi garantovalo poštovanje osnovnih prava.  I trece, konstantno osporavanje povratka kao društvenog progresa, cime se zanemaruje važnost koju ima proces izgradnje poverenja i sam dijalog na meduetnickom nivou, kao neizbežna mera koja vodi poboljšanju perspektive za povratak.  Svaka od pomenutih tendencija predstavlja prepreku pomacima na putu ostvarenja povratka kako Albanaca tako i Srba u podrucja u kojima cine manjinu.  Osnovni preduslov na putu progresa jeste priznanje kako albanskih tako i srpskih lidera (na svim društvenim nivoima) prava na povratak svih privremeno raseljenih lica i izbeglica, bez obzira na etnicku pripadnost.  Jednako je važno realizovati povratak svih etnickih grupa, obezbediti slobodu kretanja svim etnickim zajednicama u svim podrucjima Kosova.  Bice teško ostvariti progres sve dok lideri lokalnih zajednica odbijaju da uvaže kvalitativnu razliku izmedu politizovanja povratka i davanja politickog prioriteta procesu povratka kako bi se razrešilo jedno važno humanitarno pitanje.

 

Izgledi za povratak

179.     Na osnovu prethodnog izlaganja o razvoju dogadaja u ovom periodu, jasno je da su izgledi za povratak pomešani